Sreda, Septembar 25, 2013
In the Land of Blood and Honey
- „They got money for wars bat can’t feed the poor.“
- Septembar, 2013.
- Sadašnjost...
- Sedim kraj prozora zavaljen u stolicu. Kroz okno starog prozora, okom okomljen na svet i sve u njemu, gledam hemikalijama posečeno nebo. Sagoreće. Uskoro. Znam. I čekam taj dan. Ne zato što to želim, već zato što ću toga dana gledati izraze lica moronskih mozgova koja će tek tada shvatiti šta znači biti šraf u matici. I tek tada će razumeti kakvi su to žmarci tutnjali ispod njihove hladne kože. I šta im je to zujalo u venama... Ako doživim taj dan...
- Negde duboko u sebi, negde u malom kutu svoje podsvesti, ne želim da dočekam taj dan. Već sada s osmehom želim smrt. Jer radije ću umreti s osmehom čvrsto stojeći na nogama, no na modrim i poderanim kolenima prekriven slinom i suzama koje mole za milost. Ne treba mi njihova milostinja. Ne treba mi nikakva. A naročito ne takva. Bedna. Ponizna. Bez dostojanstva. Bez bajate mrvice samopoštovanja.
- U njihovim gletavim parazitskim očima ja sam već terorista. Nakazna kontrarevolucija. Neznabožac. Antihrist. Izrod... Njihova mlohava usta, s jezikom prekrivenim skramom od učmale krvi naše, govoriće i gore stvari za mene. A ja ću s osmehom počivati na đubrištu istorije. Mrtve vene će mi još uvek pumpati mrtvu krv. Kroz njihove odrubljene hodnike tutnjaće istina nepoznatog stranca. Šaputaće istinu mrtvima, odzvanjaće u ušima živih koji će moj kop zalivati pišaćkom svoje nove krvoločne vere. Novi simboli starih zločinaca, biće utisnuti na novim ropskim čelima. Još jedan poraz pripašće živom čovečanstvu, i još jedna pobeda mrtvom.
- Misao je smrt.
- Oktobar, 1997.
- Prošlost...
- Jecaji mrtvih mešaju se s jecajima živih. Bol je kratka reč da bi opisala okolnosti. Patnja nema težinu da je definiše. Svuda vidim krv i suze. Stvarnost mi kasapi oči u froncle. Ne želim da gledam... Uši su odavno gluve... Ali moje sopstvene vene su se okrenule protiv mene... Jer sam čitav stao u njih... Dodir mi je govorio osećaj. A osećaj je ništavno gazio osećanja. Bezdušno. Video sam ne gledajući, i čuo sam ne slušajući. Krik. Jezivi, hladni, stravični krik. I vapaj suza nepoznatog deteta. Zgazio me, smrvio i ubio trenutak u trenutku kada sam se ponovo rodio. Ovoga puta besan, jer sam napokon shvatio koliko je zlo u većini. Dobro nije postojalo. Bar ga ja nisam osećao. Tada...
- Januar, 2000.
- Prošlost...
- Sedeo sam u nekoj zadimljenoj i pijanoj birtiji navaljen laktovima na gotovo oronuli astal. Jedino je stolica podno mog dupeta bila živa. Možda i jedino živo stvorenje u toj mrtvoj i zaboravljenoj birtiji. Sklopljenih očiju gledao sam sve te u duši smrdljive dvonožce koji su naprasno raspojasali muda i izbacili olovne kurčine nad kojima su se vijorili simboli otpora. Da. Sada. Nakon 10-ogodišnjeg ćutanja, skrivanja, bežanja, laganja... 10 krvavih teror-godina iza zipa stajale su piše. Mudanca se nisu ni nazirala.
- Laž je postala istina, pa je istina ponovo postala laž. Ubeđivali su sebe da veruju u ideju, i tako lagali i sebe i druge. Vrlo slične njima. Truli zadah izopačenih reči i ofucanih parola testerisao je moju moždanu koru. Moje vene bile su natopljene alkoholom i bensedinima. Želeo sam vani, ali sam znao da je i tamo potpuno identična slika. Gadovi u srcu, smradovi u duši. Zaprljano i izopačeno društvo smetalo mi je k’o što uš svrbi i smeta.
- Ne sećam se dana, datuma ni sata kada sam se zarekao da više nikada neću čitati knjige u kojima se opisuju ratovi, niti ću gledati filmove takvog žanra. Zarekao sam se. Tada...
- Septembar, 2013.
- Sadašnjost...
- 13 godina kasnije pogazio sam svoju reč. Ne umem da objasnim zašto. Možda zato što mi je smetala svačija istinita laž. Jedan događaj milion puta prepričan uvek u 3 različite verzije. Žigalo me je kao kamen u bubregu. Kako objasniti balvan-mozgovima da nema toga rata nakon kojeg je sva čista... Kako da objasnim sebi da neće balkanska pamet u balkansku glavu... Ne mogu. Ne umem.
- Već godinu i kusur dana digla se fama oko nekog filma kojeg je režirala neka glumica. Ili foto-model. Šta već. Jedna strana je vikala na sav glas da je to živa istina. Druga je neutralno klimala glavom. A treća, treća strana je vatreno bacala drvlje i kamenje na njihovu istinu, pretvarajući je u laž. I premda je treća strana bila podeljenog mišljenja, to podeljeno ostalo je u dubokoj tišini. Ta manjina nazvana je dobropoznatim izrazima: izdajnici roda, vere i nacije. 99% njih nije ni odgledalo taj film, ali su vidli neke scene, ili čuli neku glasinu o tome i odmah, istog momenta, skrojili svoju verziju, krvavo osuđujući njihovu. Ponovo su prebrojavali mrtve. Ponovo su na tas stavljali davno prolivenu krv. Zalud prolivenu. Celi Balkan smrdi na učmalu krv. I dok šetaš Balkanom, skrama te učmale krvi lepi se za tvoja stopala. A tvoje stope prekriva nova... zaludna... mlada... sveža... krv. Ko to ne vidi, ne čuje i ne oseća, taj je naci-fašistički zadojeni slepac. I besprizorni proliv.
- Ni od koga nisam mogao da pozajmim disk i odgledam taj film. Jer niko i nije imao disk. Barem ne oni koje je poznajem. Nigde nisam mogao da kupim jer ga nije bilo u prodaji. Barem ne na onim mestima koja sam poznavao. Ali je mogao da se skine sa neta. Nisam želeo da skidam i gledam, ali godinu i kusur dana zažuljivanja, godinu i kusur dana proseravanja, godinu i kusur dana svakodnevnog trabunjanja i gunjđanja nateralo me je da to učinim. Skinuo i odgledao. Film k’o i svaki drugi. Šatro ljubav prožeta kroz istiniti rat. Rat prikazan iz ugla ko zna kog lica, ko zna kog ugla. Ali jedno sigurno znam. Nije laž. Fakat nije laž. Baš kao što fakat nije ni istina. Ali, šta je to uopšte istina kad je u pitanju rat? I kako definisati istinu u ratu? Iz kog ugla gledati? Čiju verziju slušati? Kome verovati...??
- Film počinje pesmom ’Zemlja’, legendarnog i revolucionarnog benda ’EKV’. I to je bilo sasvim dovoljno da me uvede u celu priču. Samim tim, tom pesmom, u tom filmu, sve je rečeno. I gotovo svi delovi filma, sve scene, sve sekvence, jesu istinite. Ako ništa drugo, onda barem delimično. Jedan događaj, 3 priče, 3 različite verzije. I svaka vuče na svoju stranu. I svaka ima neku svoju istinu. Iskreno se poserem na sve 3. I veličanstveno im se najebem milosne majčice svima njima. I zabole me za njihovo mišljenje. I komentar. I odgovor. S moje strane neće biti replike. Koljači, ubice, silovatelji i zločinci nisu dostojni toga. Nisu dostojni ničega. S moje strane ide samo prezrenje i zaborav. Bez oprosta. Neka im praštaju njihovi bogovi. Neka ih veličaju njihovi političari. Neka ih pljuju njihovi neonacisti. Neka ih se sećaju njihove akademije nauka... Ja ne pripadam nikome. Ja tu nisam rođen. To nije moja zemlja. To nisu moji ljudi... I k’o Štulić pevaću ’Balkane moj’. I k’o Štulić pevaću ’Voljela me nije nijedna’.
- Film teče kako teče, i završava se kako se završava. Baš onako kako i jeste. Bez kraja i početka. Bez mira i ljubavi. Bez priznanja. Bez pružene ruke. I dalje crvene linije, i dalje Ničija Zemlja. Zemlja krvi i meda... I jeste Zemlja Krvi i Meda.
- Ja sam Balkanac i jebe mi se za Četnike, Balije i Ustaše. Jebe mi se za Srbe, Muslimane i Hrvate. I boli me kurac za ostale. I pevaću k’o Edo ’Ona je moja haška klupa, ona i dete su mi bitniji nego ti, mati i sve to skupa.’
- Odgledao sam, Zombi. I kraj priče stavljam tek iza zareza gde modre šake grle, gde krv, suze i znoj grle možda i poslednju krušku u Bosni i Hercegovini. Tu kreće moja suza, tu drhtim i tu stavljam tačku, Zombi. Zato što više ne postoje reči koje mogu bilo šta da dodaju, opisujući bilo šta. Sve reči su suvišne. Sve reči tu gube smisao. I više ništa ne znače... Više ništa ne vrede...
- To je to, Zombi. Sada i zasigurno mogu da ti potvrdim da više neću gledati ta sranja, niti bilo šta slično. Pogotovo ne kad celi Balkan o nečem zabruji. Kad celi Balkan zabruji, ja tu ne pripadam, Zombi. To nije moj put. Neka me pozovu tek kad 99% Balkana ustane i zabruji protiv 1%. Onog %, Zombi. Onog jednog % koji je sve to i napravio. I ustaću, Zombi, tek kada budem video bes naroda uprtog protiv oka koje gleda na nas s vrha krvave piramide. One piramide koju mi nosimo na plećima. K’o Atlas Nebo. Tek tada, Zombi. Tek tada...
- „U čije ime ste ubijali!? – U moje niste! U čije ime ste ih poklali!? – U moje niste! Vaše ratove ste vodili! – Moje niste! I sve ste ih dobili... Ludilo! A ja izgubio...“
- „Future years will never know the seething hell and the black infernal background, the countless minor scenes and interiors of the secession war; and it’s best they should not. The real war will never get in the books.“
- „Older man declare war. But it is the youth that must fight and die.“
- A ja ću i dalje pevati, Zombi, „Ovo je Zemlja za nas, ovo je Zemlja za sve naše ljude. Ovo je kuća za nas, ovo je kuća za svu našu decu...“ Pogledaj me očima deteta, Zombi. Očima deteta... Ili jednostavno odjebi od mene. Ostani gde si. Moronu.